Пред свитање, Велелепота секунде, одломак
Петров животни мото је био: „Ако живиш исправно, немаш разлога за страх“, међутим, у том јутру цела његова личност се претворила у сами страх.
„Страх је неизбежан када су у питању људи које волиш, и ту више није битно како ти живиш“, помислио је. Док је трчао кроз све тањи мрак, нека хладна жица ваздуха прошла му је кроз плућа као дугачка игла који раздваја и оштро полови дах. Кораци нису никако могли да се уклопе са ритмом дисања. Брже је дисао него што је трчао. Био је као расклимана лутка на концима, и уопште му није било јасно како се креће. Панично је улетео у Стојанову кућу. Пред очи му је искрсла испретурана соба. У тој просторији је све било у неравнотежи. Као и у Петровом срцу, као и у Стојановој глави. На поду је лежао преврнути сто. Неколико стаклених полица које су стајале уза зид биле су поломљене. Стотине делића стакла лежало је на глатком паркету, као и Петрова душа, као и Стојаново срце. На поду је седео пребледели Стојан, наслоњен леђима на зид. Подигао је лице накратко уперивши поглед ка брату, а затим је главу брзо спустио ка поду. Коса му је била рашчупана, а чело мокро. Глава му је клонула између лактова ослоњених на колена. Стојан се једва приметно тресао. Марта се скупила уз њега. Наслонила је своју главу на његово раме, држала се својом руком за Стојанову леву надлактицу и кроз поломљени поглед гледала кроз сузе у једну тачку. На средини собе, на столици окренутој наопако, ослоњен рукама на наслон, седео је нељудски висок албино. Пушио је цигарету, а колутови дима су се чудесно претварали у искежене облаке изнад његове главе. Имао је велики црни четвртаст прстен на домалом прсту леве руке, тамо где обично код ожењених стоји бурма. Ноктом тог домалог прста чачкао је зубе производећи језив пискав звук устима. Ћелава глава му је сијала, а цело лице је било провидно. Петру се на тренутак учинило да у најдаљем углу собе, у коме је и даље био мрак, још неко стоји. Учинило му се као да види обрисе неке црне прилике, али није био сигуран да ли је тамо заиста некога било. Као да се неки мршави човек крио у куту просторије, без жеље да изађе. Његова појава, ако је тамо уопште неко стајао, била је неначета и недохваћена светлошћу.