Imao sam dvadeset i dve godine kada sam u Prvom svetskom ratu izgubio slobodu. Odveli su me u logor u Mađarskoj, u ozloglašeni Nežider. Logor je bio ograđen žicom i imao je četiri kontrolne kućice, na sve četiri strane sveta. I prostor u Nežideru je bio zarobljen. I vreme nije teklo. Stajao sam u mračnom paviljonu bez prozora, u kome nije bilo trunke dnevne svetlosti. Čovek je stvorivši logore zarobio i prostor i vreme, ukrotio je dnevnu svetlost naređujući joj gde sme, a gde ne sme da ide, potčinio je i sam vazduh, pa je u prostorijama gde smo spavali umesto svežeg vazduh bio kiseo i zagušljiv. Taj vazduh koji smo disali bio je slomljena i oslabljena verzija onoga što treba da bude, uostalom kao i mi logoraši.
Posle nekoliko nedelja od mog dolaska pozvao me je neformalni upravnik Nežidera, koji je o svemu odlučivao. To je bio smeđ čovek bledog lica, i da nije nosio uniformu, lako bi se moglo pogrešno zaključiti da je i on zatvorenik. Imao je karakterističan pogled ‒ oči su mu bile nejednake po veličini, a zenice različite. Tada nisam čitao Bulgakova, jer još ništa nije ni napisao, ali drevne priče u selima moje zemlje takvim zenicama obeležavale su ljude koji imaju vezu sa donjim svetom. Major austrougarske vojske Kiš (tako se zvao) tada je u mojim mislima dobio obličje htonskog bića. Levo oko bilo je redovno gotovo potpuno zatvoreno, ali se između sastavljenih trepavica osećao pažljiv i kao sečivo oštar pogled, zelene zenice. A desno oko bilo je crno i širom otvoreno i krupno. Ono je živelo samo za sebe. Uvek je nosio uniformu, i svi zatvorenici logora viđali su ga u vojničkom odelu, međutim, tada, ispred mene stajao je obučen u svečano crno odelo. Iz rukava sakoa virila je zlatna manžetna u obliku velikog slova E okrenutog horizontalno.
Taj major Kiš pozvao me je da bi mi ponudio nagodbu, i put za izlazak iz Nežidera na slobodu. Morao sam da uradim samo jednu stvar ‒ da napišem ime jednog grada na papiru i potpišem ga.
‒ Šta treba da potpišem? ‒ skoro u zanosu upitao sam, ne verujući da je put iz gladi i ponižavanja zapravo kratak kao prečica.
‒ Čitaj! ‒ pružio mi je parče prebledelog papira i pre nego što sam počeo da gledam u kriva i pogrbljena slova, u pogledu mi je ostao urezan Kišov veliki prsten sa crvenim kamenom u sredini.
Počeo sam da čitam. Prvih nekoliko redova, iako sam ih pročitao (to pouzdano znam), uopšte nisam razumeo. Kao da nisam ni čitao, jer mi je misao bila zaključana kao i sve u Nežideru. Uz napor, uspeo sam da odledim misao.
Krenuo sam sa čitanjem ponovo, ispočetka. Brzo sam povezivao smisao napisanog sa značenjem, iako mi se krv ledila kap po kap, kako mi je pogled upijao slovo po slovo. Ta slova su bila kriva, nakazna, a nekako gorda i podrugljiva. Na papiru je jasno stajalo šta treba da im pružim da bi mi vratili slobodu. Uvukli su me u trgovinu u kojoj mi nude ono na šta nemaju pravo, a ipak poseduju, a traže od mene ono što imam, a nije moje. Za tu slobodu, taj ulog dostojan čak i nečoveštva, kako sam tada pomislio, bio sam spreman da dam sve, jer nisam shvatao da je jedino sloboda neporobljiva.
Kada sam pogledom upio tačku na kraju poslednje rečenice, nisam shvatio da je ona, zapravo, bila metak koji se sa papira zario u moje srce i ubio ga u tom trenutku. Metak za moju smrt posle koje mi ni sloboda neće biti potrebna.
‒ Pristajem ‒ izronio je glas iz moje dubine, hitro, uplašen da mi Kiš ne oduzme taj prebledeli papir, bleđi od mene, užasnut značenjem slova, mnogo više nego ja logorom.
‒ Da li znaš koje su posledice? ‒ sa nekim čudnim radosnim poluosmehom pitao je major, kao da je sve ovo za njega samo igra.
Tada mi se učinilo da je njemu svejedno da li ću potpisati ono što se traži od mene ili ne. Njemu je nedostajalo uzbuđenja i izazova u tom izgladnelom i ranjenom logoru. Mnogo pre tog dana čuo sam za ovog majora, kao i svaki stanovnik Nežidera
……..
Držao sam prebledeli papir, a u sluhu mi je odzvanjao Kišov glas koji je govorio savršeni srpski.
‒ Da li znaš koje su posledice? ‒
Na papiru je pisalo da treba da optužim ratnog zločinca. Njegovo ime nije spomenuto. Trebalo je da umesto sebe njega dovedem u logor. Dovoljno bi bilo da Kišu otkrijem lokaciju njegovog trenutnog boravka, i ta čudna informacija izvela bi me iz logora na slobodu.
‒ Jedina posledica koju ja vidim jeste moja sloboda. ‒
Tada je Kiš razvukao svoje tanke usne neočekivano široko i ispod njih su izvirila dva zlatna zuba, od kojih je jedan na sebi imao mrlju nalik na crnu zvezdu. Nejednake oči uperiše se u mene i opkoliše moj pogled.
‒ Danima već trulim u ovom logoru – zatim je hitro ustao i nastavio da mi se obraća stojeći. Desnom rukom ukrug je vrteo prsten sa crvenim kamenom na levom kažiprstu. Kako je ubrzavao svoj govor, ubrzavao je i obrtanje prstena. Kada bi usporavao sa rečima, i prsten je usporavao svoje okrete u orbiti oko prsta.
‒ Imam zadatak… Evo već četiri meseca sam ovde, čekajući ili tebe ili njega. Sada si ti došao. Reci mi šta želim da znam, pa da i ti i ja možemo da odemo odavde. ‒
‒ Šta želite da znate? ‒ iz usta mi se odvoji pitanje, iako sam hteo da ćutim i ništa ne progovaram.
‒ Moj zadatak je da pronađem jednoga čoveka. Ti ga dobro poznaješ. To je ličnost zbog koje je počeo ovaj rat. On vešto skriva svoje tragove, kao da ih zatrpava, pa čak ni ja, kome niko nije utekao, ne mogu da ga pronađem.
Ništa nisam razumeo. Tada je Kiš primakao svoj prst sa ogromnim prstenom obrvi, pogladio ju je i ona se raširi kao jež koji pusti bodlje i prekri skoro pola čela. Uplaših se od toga.
…
‒ Trocki i ti imate zajedničkog prijatelja. Njega tražim – nastavio je nekim jezivim, neprijateljskim šapatom. ‒ Bio sam u Švajcarskoj kod Trockog. Rekao mi je da su se on i moj čovek videli nekoliko dana pre mog dolaska, ali da ni on više ne zna gde se nalazi. Rekao mi je da je kratko vreme boravio u francuskoj mornarici i da je učestvovao u bitkama na Zapadnom frontu. Kaže i da je čuo da je otputovao u Ameriku, ali, ono što je najbitnije, Trocki mi je rekao da ti sigurno znaš gde se on nalazi, da si sa njim u dosluhu, da te je moj čovek pominjao. ‒
‒ Oprostite, gospodine majore, ja sve vreme ne znam o kome Vi zapravo govorite. ‒
‒ Govorim o idejnom tvorcu organizacije „Mlada Bosna“ ‒ tada je još više usporio svoj šapat, tako da su se reči cedile u moj sluh kao neki otrov. ‒ Govorim o opasnom čoveku koji je uzdrmao temelje nekoliko evropskih monarhija, a da ni sam, verovatno, o tome ništa ne zna. On je nagovorio Principa da opali metak. On je jedan od najopasnijih članova organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ koja je poznata i pod imenom „Crna ruka“. Opasan je, ne po svojim sposobnostima i veštinama nego po idejama. Govorim o čoveku zbog koga je počeo rat. Govorim o tvome kumu, Vladimiru Gaćinoviću. Gde je? ‒ tada mu levo oko kao malo više proviri ispod kapka kojim je nišanio na moje lice. Uplaših se od pomena imena.
Vladimir jeste bio moj kum. Poslednji put sam ga video u Beogradu kada je objavio knjigu Smrt jednog heroja. Vladimira nikada nisam doživljavao kao nekog zbog koga je mogao početi svetski rat, to je bilo neozbiljno i pomisliti. Ipak, ono što me je posebno zabrinulo u tom trenutku jeste to što sam zaista znao da se Vladimir Gaćinović nalazi u Lozani. Znao sam i da će tu ostati do decembra, i sada me je to znanje vodilo ka sigurnoj smrti ‒ svojoj ili njegovoj.
‒ Ne znam gde je… ‒ glas mi je isprekidano zastajao izbačen strahom iz ravnoteže.
Tada je Kiš zakoračio prema meni. Opet je razvukao svoje tanke usne neprirodno široko i tada sam video zlatne zube bez ikakve mrlje. Spustio je ruku na moje rame, i meni se učini da umesto nokta na palcu ima malo ogledalce.
‒ Poslušaj ‒ podigao je jačinu svog glasa za nijansu ‒ i ti i ja znamo ono što znamo… ‒ tada se zagledao u moje oči. ‒ Znam da znaš. Reci gde je, ili ću ti prosvirati mozak. ‒
U tom trenutku video sam svoju smrt. Kao da me pogledala iskeženim licem pravo u oči. Pomislih da sam dobacio do najdaljeg dana svog života, i pomirih se sa tom činjenicom neočekivano i iznenađujuće lako. Tek tako, neki ogroman teret pade sa mene, i dođe mi misao u glavu da sam ja život već izgubio kada sam prešao prag ovoga logora i kada je počeo rat. I kao da je tada u moju kožu ušao neko drugi, mnogo hrabriji i moralniji od mene, neko ko nije spreman da živi na tuđoj krvi. Tada se bez straha, kao čovek koji se oprostio od života i više nema baš ništa da izgubi, zagledah u Kišove jezive oči. U meni poče da ključa stotine misli, reči i događaja i hiljade učinjenih nepravdi, i koje sada žele da se sruče na lice ovog oficira.
‒ Ubij me slobodno. Tvoj metak će mi biti most do spasenja, ali od mene nijednu reč niti optužbu nećeš čuti, to upamti dobro. ‒
Kiš se iznenadno radosno nasmeja. Kao da mu moje protivljenje odgovara, kao da čini izazovnijim neku igru koju on igra sa svima, pa i sa mnom.
‒ Dobro, mladiću, ako do popodneva ne budeš rekao gde se Vladimir Gaćinović nalazi, streljaću te pred svim zatvorenicima. Vodi ga! ‒ naredi stražaru koji je ušao na poziv.
Bio sam spokojan, a bilo mi je čudno. Stražar me vraćao u paviljon i ja sam koračao kao pobednik. Život mi više nije bio bitan, jer sam osetio prisustvo nečeg većeg i bitnijeg od života. Ušao sam u paviljon sav ozaren. Sa mnom u paviljonu bili su muški članovi porodice Pavić. Otac i petorica sinova. U svojim zenicama su nosili obrise sela u kome su im ostali žene i deca. U oku najstarijeg sina mogli su da se prepoznaju nežni cvetovi trešnje, a u najmlađem snažne i plećate lipe. Živeli su jedan za drugog. Poštovali su oca, a on je podsećao na stari hrast u jesen ‒ razgranat ali ogoleo pod teretom nesreće koja ih je zadesila. Najmlađi se zvao Milorad, a najstariji Milomir. Ostali su bili Miroslav, Miloš i Mihailo. Svi su u imenu imali prvo slovo M kao protiv uroka. Otac se zvao Petar, i njegovo prvo slovo imena nije imalo nijednu povijenu crtu za razliku od imena sinova. Kada me je video, stari Petar me upita otkud da u ovom logoru Srbožderu jedan Srbin ima radosno lice.
‒ Malopre sam kupio parče neba ‒ neočekivano bubnuh, skoro nesvestan reči koje izgovaram. Prisustvo života posle smrti osvojilo mi je celo biće i tad sam bio siguran da taj život postoji kao nikada pre i nikada posle.
‒ Kakvog neba? ‒
‒ Kiš je moj spasitelj ‒ kao hipnotisan sam govorio. U mom biću se sve smirilo i leglo. Cela moja ličnost se pretvorila u savršeni mehanizam, u kome svaki delić radi na istom cilju. Odluka koju sam doneo zaista me zaradovala jer sam stvari gledao nekako lepše i jasnije.
‒ Spasiće mi dušu, ako me ubije ‒ pričao sam, a kao da je neko drugi govorio iz mene.
Tada mi priđe Milorad sa kojim sam se veoma zbližio u logoru. Zagrli me svojom snažnom, ali još dečačkom rukom i osetih toplotu i miris njegovog vrata. Kao da je hteo da me zaštiti tim zagrljajem i ne reče mi ništa samo mu na licu osta trag neke nejasne nade i osećaja bliskosti sa mnom.
‒ Danas je Darinka iz petog paviljona spasla jednog zatvorenika ‒ nastavi Petar.
U Nežideru su svi znali Darinku. U logor su je doveli sa malim sinom Predragom. Ona je bila žena heroj i svi koji su robovali u logoru izuzetno su je poštovali. Imala je mušku hrabrost i žensku intuiciju. Sažalila se nad iznemoglim starcem koji je skapavao od gladi i koga je stražar hteo da šutne čizmom u glavu kada je posrnuo i pao na zemlju. Kada je videla šta stražar želi da uradi, zaletela se prema njemu i svom snagom ga ošamarila, spasavši tako starca od sigurnog udarca. Takav zamah na nemačkog vojnika u Nežideru značio je čisto samoubistvo. Gomila oko Darinke i vojnika poče da se uzrujava. Na trenutak ošamućeni i iznenađeni vojnik podiže kundak kako bi udario Darinku u glavu. U tom trenutku se sasvim slučajno tu pojavio Kiš. Viknuo je na vojnika i ovaj zaustavi kundak u vazduhu. Oštrim tonom i odsečnim rečima upitao je o čemu se radi. Vojnik je sve ispričao. Zatim je Kiš pogledao u Darinku. Svi ostali zatvorenici su ćutali pognutih glava unapred žaleći jadnu ženu. Ta tišina nekoliko sekundi ulazila je u svakog od njih i razbijala im unutrašnju smirenost. Darinka je gledala pravo u Kišove zenice, bez imalo straha, kao čovek koji zna šta je ispravno, a šta ne, i koja je spremna da bez imalo zadrške strada za ono što je ispravno.
‒ Htela sam da pomognem starcu da se pridigne. Tada je došao Vaš vojnik i počeo da me napada. Uhvatio me je za prsa i pokušao da mi otkopča košulju. Ja sam ga ošamarila braneći svoju čast ‒ bez imalo dileme je izgovorila podignutog čela i mirne savesti.
Kiš napravi nervoznu grimasu, kao da ga sve to mnogo nervira, i otera sve logoraše u paviljone, tako propuštajući bilo kakvo kažnjavanje.
Celog popodneva sam razmišljao o postupku hrabre žene. Bila je spremna na sve i koliko god to moglo da zvuči bezazleno, udariti šamar nemačkom vojniku u logoru uzvišeni je primer hrabrosti. Misleći na to, hrabrio sam sebe pred streljanje koje sam očekivao za par sati.
Imao sam strah negde duboko ugnežđen, koji je počeo, prvo polako, a zatim sve jače, da se pomalja tek dva sata od kako sam vraćen u paviljon. Taj strah je počeo da koči fini mehanizam u meni. Grizao je moju unutrašnjost kao zmija koja se sklupčala u srcu i otkidala parče po parče. Pesak iz male klepsidre, koju je Milorad doneo u paviljon, curio je sve brže. Kao taj pesak i moje su misli curile sve više gubeći oslonac i oštrinu i sve više se razlivajući kao boje na slikarskoj paleti.
Samo noć pre toga sanjao sam kako mi neki uglađeni čovek sa lulom od stakla u desnoj ruci priča drevnu priču o nekom nikoljskom slikaru iz Ovčarske klisure koji je živeo u 17. veku. U toj priči slikar objašnjava nekom monahu Teoktistu kako sprema boje. „Boje ne mešam ja nego tvoj vid, ja ih stavim samo na duvar, jednu do druge u prirodnom stanju, a onaj ko posmatra meša u svom oku boje kao kašu. Tu je tajna.“ Onda je nešto govorio o kaši i heljdi što nisam uspeo da zapamtim. Međutim, poslednje slikareve reči dobro sam upamtio. Rekao je: „Važnija je, dakle, vera gledanja, slušanja i čitanja od vere slikanja, pojanja ili pisanja.“
Celo popodne mi se mešaju misli kao boje u rečima slikara iz 17. veka. Taj san u kojem mi uglađeni čovek priča tu priču sve mi se više pojavljuje u svesti. Kao da polako izranja iz nesvesnog i dobija svoju oštrinu. Sećam se da mi se taj uglađeni gospodin iz sna predstavio imenom mog cimera iz paviljona, najmlađeg Pavića. Važnija je, dakle, vera gledanja, slušanja i čitanja od vere slikanja, pojanja ili pisanja, ponovio sam u sebi. U snovima se često mešaju stvarno i fantastično, ali jedno bez drugog ne idu kao ni jelo bez začina. Čoveku koji zna trenutak svoje sopstvene smrti takva misao iz sna može mnogo toga da kaže. Čvrsto sam u sebi odlučio da neću izdati Vladimira, čak i po cenu života. Tako sam zapravo odlučio da ću postati čovek koji zna tačan trenutak svoje smrti. Pomišljao sam i na Kiša, zamišljao ga u svim pričama koje sam slušao o njemu: kako zapaljuje požar u odrvenelom Nivelu, kako priča jezivo prijatnim glasom majoru Bernaru, kako ucenjuje ostarelog Petena ucenom kojoj se retko ko može odupreti. Što sam više o tome razmišljao bilo mi je sve neverovatnije da će me Kiš prosto streljati. U isto vreme očekivao sam to, ali i negde u dubini bića potajno se nadao i pomišljao da bi to bio suviše prost i banalan završetak igre za čoveka kao što je on. Misli su se razlivale i osećao sam da moj život curi, da se mrvi kao pesak iz klepsidre u koju sam gledao.
Vreme je prolazilo i već je bilo pet posle podne. Milorad, najmlađi Pavić, upitao me je da li se plašim.
‒ Gledanje je važnije od slikanja, čitanje od pisanja, a slušanje od pojanja ‒ odgovorio sam. Nije me razumeo. Slegnuo je ramenima odustajući od daljeg razgovora, a ja sam mu u nekom magnovenju rekao:
‒ Da li čovek zna dan kada će umreti? Da li tog jutra kada se probudi i protrlja oči može da pomisli ‒ danas je taj dan koji me od rođenja čeka. Taj dan koji je od dana kada sam se rodio (kroz uski prolaz prošao u široki svet, iz utrobe žene u široku utrobu neba) pobegao na najveću moguću razdaljinu i nepokolebljivo me čeka. Da li čovek da oseća strah od tog najbitnijeg dana u životu? ‒ a tada sam tuđim ustima, kao da je neko drugi u mojoj koži, dodao: ‒ A plašiš li se ti današnjeg dana? ‒
Milorad me je i dalje tužno gledao, ne shvatajući o čemu pričam. Ni ja, doduše, nisam u potpunosti shvatao smisao svojih reči razlivenih u nejasno značenje pred činjenicom da ćemo tog popodneva nestati i ja i moje reči izgovorene i neizgovorene. Četvrt sata od tog trenutka ušao je stražar i rekao:
‒ Ustani, Kiš te zove ‒ gledajući u mene.
Pridigao sam se kao da na ramenima nosim teret sveta. Moja odluka da ne izdam kuma tanjila se sve više kao izmučeni kanap o koji je vezana stena. Strah me ponovo obuhvatio i obgrlio mi vrat. Tada mi je Milorad prišao. Toplo i prijateljski me je zagrlio dajući mi snagu da ostanem čovek. U tom trenutku kroz glavu mi je prostrujala utešna misao kako će, iako ću ja stradati, ovaj divni mladi čovek živeti, i kako svet gubi manje mojim nestankom nego nestankom mnogih koji ostaju iza mene da žive. Zagrlio sam ga kao da sam mu peti brat. Pozdravio sam Paviće rečima:
‒ Hristos vaskrse, vaskrsnućemo i mi. ‒
I opet mi u krvi prostrujaše neki jaki sokovi i opet sam bio čovek kad sam zakoračio iz paviljona. U sebi sam ponavljao molitvu dok sam prilazio Kišovoj kancelariji. Očekivao sam da će još jednom probati da od mene izvuče informaciju zbog koje je došao u Nežider, jer već tada mi je bilo jasno da je to čovek koji uvek dođe po svoje. Tako je i bilo. Kiš me je glasom koji je u mom sluhu dobijao eho pitao da mu odam gde se nalazi Vladimir Gaćinović. Međutim, tada sam u tom glasu osetio nešto čudno ‒ kao da je bio razigran i poletan, kao da je sa radošću čekao šta ću da odgovorim, a bilo je potrebno da kažem bilo šta, potpuno je svejedno, da bi Kiš započeo svoju šahovsku partiju sa mnom.
‒ To nikada nećeš čuti od mene, već sam ti rekao. ‒
‒ Nikada ‒ nasmejao se i kao da se obradovao mojim odgovorom.
‒ Nikada ne reci nikada, zar to nisi naučio? ‒
‒ Streljaj me, ništa ti neću reći. ‒
‒ Da li ti to meni naređuješ ‒ sa širokim osmehom me pitao. ‒ A zašto da te streljam? Šta ću ja imati od toga, a šta ćeš imati ti? Valjda smo mi neki partneri u ovoj životnoj situaciji, treba da gledamo zajedničku korist. ‒
‒ Ja nisam tvoj partner. Ja sam tvoj neprijatelj. ‒
‒ Polako. Jezik ti previše brzo cedi reči. Uspori malo, imam predlog za tebe.‒
Želeo je da se igra. Strahovao sam od onog što će reći, ali sam se ceo pretvorio u uvo, iščekujući reči koje će odrediti moju budućnost.
‒ Sa tobom u paviljonu su otac i pet sinova ‒ nastavio je mirno ne skrivajući radost zbog onog što će reći. ‒ Sa tobom čovek ne može da se dogovori, vidim da si, nažalost, veoma tvrdoglav. Ja ne volim tvrdoglave ljude. Ovako ćemo se dogovoriti: u nedelji ima sedam dana, ubijaću svakog dana po jednog Pavića, počevši od najmlađeg, dok mi ne kažeš gde je Gaćinović. Sedmog dana ću ubiti i tebe, ako do tada ništa ne saznam. Ako mi sada kažeš gde se krije tvoj kum, spasićeš sedam ljudi, to ti obećavam, spasićeš Paviće i sebe, a žrtvovaćeš Gaćinovića, jer ću ga ubiti. U suprotnom, svakog dana u nedelji ubijaću po jednog Pavića, a sedmog dana ubiću tebe ako tako odlučiš. Vas sedmorica umrećete svaki u različiti dan. Imaš, dakle, sedam dana i svakog dana u narednih sedam dana možeš da zaustaviš ubijanje. Čim mi kažeš gde je, prestajem da se bakćem sa vama i ostavljam vas u životu. Ako me kojim slučajem slažeš, vratiću se i ubiću pedeset zatvorenika, uključujući i tebe i Paviće. ‒
Oblio me hladan znoj. Nisam mogao da poverujem šta ljudski mozak može sve da smisli. Da li je bolje da spasem oca i pet sinova a da žrtvujem jednog čoveka? Da li da stradaju sedmorica nevinih ili samo jedan? Ali i Gaćinović je nevin; ako ga izdam, ja sam ga lično ubio, a ovako ja nikog ne ubijam, Kiš je taj koji ubija.
‒ Ja nikoga neću izdati ‒ bubnuo sam.
‒ Po cenu da ubiješ oca i pet sinova? ‒
‒ Ja nikoga ne ubijam, ni Gaćinovića, ni Paviće. Ti si taj koji ubija i ja ti kažem da to ne činiš. Ja u tome ne učestvujem. ‒
‒ Učestvuješ, nego kako, ne laži sebe. Od tvoje reči zavise njihovi životi… ‒
Ćutao sam.
‒ Veruješ li u Boga? ‒ naglo je Kiš promenio temu.
‒ Ne znam. ‒
‒ Voliš ga? ‒
‒ Ne znam. ‒
‒ Mislima ili delima? ‒
‒ Ne znam. ‒
‒ Dobro. Ti odlučuješ ‒ naglo je prekinuo razgovor i pozvao stražara.
Tada sam mu se usprotivio.
‒ Ubij mene, ako neko mora da strada! ‒
‒ Pa, neko mora, a to je Gaćinović. Svi vi ostali ste bezvredni… Dobro, Nikodime ‒ tada me je prvi put pozvao po imenu ‒ vrati se u paviljon i reci Miloradu da sa stražarom izađe kod severnog zida i da me sačeka ‒ zatim je izvadio pištolj iz opasača i preda mnom počeo da ga puni mecima.
‒ Ja nikome… ‒ pokušao sam još nešto da kažem.
‒ Izlazi odavde ‒ prošaputao je i osmeh mu se razlio po licu, kao moje misli nekoliko minuta pre toga.
Stražar me vodio do paviljona. Sedamdeset dva koraka je razdaljina. Bio sam smiren. Neka sitna, a oštra misao probadala mi je savest: Da li si odgovoran ako Milorad bude streljan? Ta misao je počela učestalo da me napada i kljuca dušu svojim oštrim kljunom. Ti možeš to da sprečiš, nastavljala je da se širi po meni. Bio sam i dalje miran. Neki glas u meni odgovarao je da bih sigurno ubio kada bih izdao, ovako, kako god izgledalo, ja ništa ne odlučujem. Stražar me odgurnuo i padoh na pod paviljona. Pavićima je glasno prepričao Kišov i moj razgovor, izostavljajući pojedinosti koje mu nisu odgovarale. Na kraju je procedio kroz svoje zube:
‒ On može jednom rečenicom da vas sve spase, ali ne želi. Ti, mali, ustaj! ‒ glasno je zapovedio Miloradu.
Tada je Mihailo skočio na stražara želeći da zaštiti najmlađeg brata. Kundak puške polomio mu je vilicu, a zvuk udarca zagrme u paviljonu kao grom. Dok je Mihailo ustajao, Miloš se obručio na mene.
‒ Reci mu, reci, streljaće nam Milorada. Reci, spasi ga da te ja ne zadavim golim rukama. ‒
Očima punim suza gledao sam nesrećnog brata, i ne pokušavajući da mu objasnim da ja ne želim nikoga da ubijem, pa ni onog koga traže od mene umesto njih. A nemam pravo ni na njega ni na njih. Više nemam pravo ni na sebe. Milorad je ustao. Rukom je odmaknuo Miloša i pridigao me sa poda. Zagrlio me čvrsto pred svima, treći put toga dana i rekao mi:
‒ Ne plašim se. Pitao si me malopre, ni ovog ni jednog drugog dana. Ovako Kiš postaje moj spasitelj. ‒
Plakao sam zaronjenog lica u njegovo rame kao dete koje traži zaštitu od njega. Jecao sam i reči su se gušile u meni, iako sam nešto hteo da mu kažem. Zatim me je pustio, okrenuo se ocu kome je brada drhtala i poljubio ga u ruku, a onda snažno zagrlio.
‒ Ne brini ništa, sve je u redu. ‒
Zatim je prišao svakom bratu, zagrlio ga čvrsto, a oni su jecali i proklinjali svoju nemoć da bilo šta urade. Milomir se ponudio stražaru da ga odvedu umesto Milorada. Stražar mu je samo hladno uzvratio:
‒ Čekaj svoj red. ‒
Milorad je pre nego što je izašao još jednom pogledao oca, braću i mene i smireno rekao:
‒ Hristos je vaskrsao, vaskrsnućemo i mi. ‒
Major Kiš je iz svog pištolja sa drškom od ružinog drveta ispalio tri hica u glavu i telo Milorada Pavića. Mladić je pao kao pokošen. Taj dan je bio ponedeljak. Do subote Kiš je upucao ostala četiri brata i oca. Svakog dana pre nego što bi izveo nekog od Pavića zvao je mene na razgovor i uvek me stavljao u istu dilemu ‒ da li sam se predomislio i da li želim da kažem gde se nalazi Vladimir Gaćinović i da tako spasem Pavića tog dana. Moj odgovor je uvek bio isti, a ja sam se u sebi bolno menjao. Više od svega želeo sam svoju smrt. Sa velikim nestrpljenjem sam čekao sedmi dan koji je trebalo da me izbriše iz spiska živih. Taj dan smrti čekao sam kao dan spasenja. Sve niti koje su me vezivale za život postale su mi ogavne. Plašio sam se svoje želje pred Bogom, ali silno sam želeo svoju smrt.
Osvanula je nedelja. Čekao sam u praznom paviljonu koji je odjekivao kao i moje ispražnjeno srce. Čekao sam sa velikim nestrpljenjem da Kiš dođe i po mene, a zatim da me svojim pištoljem pošalje daleko odavde. Stražar koji je prethodnih šest dana dolazio tačno u šest posle podne pojavio se u isto vreme. Ćutke sam izašao iz paviljona. Nebo iznad mene bilo je tmurno i namrgođeno, prepuno crnih gavranova koji su pravili buku. Vazduh mi je u trenutku zamirisao na štrudlu koju mi je majka pekla kad sam bio dete. Išao sam mehanički ka Kišovom zidu smrti, kada me stražar zaustavi.
‒ Gde si krenuo? Ovuda ‒ zatim me usmerio ka izlaznoj kapiji logora.
Ošamućeno ga pogledah i zbunjeno upitah:
‒ Gde me vodiš? ‒
‒ Slobodan si ‒ rekao je mirnim glasom.
‒ Kako slobodan? ‒ gorko sam upitao.
‒ Major Kiš je sinoć otputovao u Švajcarsku. Rekao mi je da ti kažem da je Gaćinović u Lozani i da ne moraš više da ćutiš. Oslobađa te jer će i onako reći Gaćinoviću da si ga ti izdao. ‒
Te reči su bile mnogo gore od smrti. Žalio sam što me Kiš nije ubio prvog dana kada me je video, ili što me bar Pavići nisu ubili onog dana kada je streljan Milorad.
Pušten sam iz logora okovaniji i neslobodniji nego dok sam bio unutra. Posle par nedelja čuo sam da je Vladimir Gaćinović otrovan arsenikom u Lozani u avgustu 1917. godine.
