Naum je umro, Umro sam u petak (odlomak)

‒Naum je umro ‒ čuo sam uzrujani glas nekog meni bliskog, ali ne razaznajući tačno čiji je. Umro sam u petak. Osetio sam kako mi se noge razdvajaju od tla. Kao da je sva moja težina prešla u gornju polovinu tela. Iako je u mojim očima bio mrak, u pogledu su se ipak nekako ljuštili slojevi tame i ja sam osećao kao da putujem i prelećem neke nivoe.
Ljuštura od tela, po svemu sudeći, ostala je u krevetu nepomična, ali ja sam i dalje, valjda naviknut, osećao kao da imam isti oblik, kao i dok sam bio živ. Čak sam na rukama imao prsten koji sam nasledio od pradede, a koji sam uvek nosio. Kroz mrak u mom pogledu, kao munja u jednom trenutku, naglo se pojavila svetlost, kao mač svetlosti koji seče mrak napola. U prvi mah zaslepljen svetlošću, ne manje nego mrakom pre toga, samo u nejasnim obrisima video sam anđela ogromnih krila, a onda su se obrisi sve više zaoštravali: anđeo je bio mlad i imao je lepo lice sa tankim osmehom.
Nisam znao da li sam umro od srčanog ili moždanog udara, ali takva smrt činila mi se jedino ispravnom presudom za moj život. Trebalo je da stradam ili od srca ili od mozga, jer celo moje življenje bilo je nepravda upravo prema ovim organima. Nisam imao srca prema mnogo čemu u životu. Nisam imao srca pre svega prema Bogu koji me je toliko čekao i strpljivo mi pripremao i nudio životne prilike koje sam ja olako propuštao ili ih zaslepljen lenjošću i sobom nisam ni video. Nisam imao srca prema svojoj ženi koja me je uvek volela više nego ja nju, ako ljubav uopšte treba i može da se meri. Nisam imao srca ni prema sestrama, bratu i prijateljima jer sam svoj komfor uvek stavljao ispred njih. Nisam imao srca ni prema onima koji su mi tražili srce, jer sam ga sebično čuvao za sebe ne shvatajući da ga tako pljačkam i pustošim. S druge strane, čim nisam imao srca, znači da nisam imao ni mozga.
Zato mi se i činilo da je srčani ili moždani udar upravo onakva smrt kakvu sam zaslužio, i ne bi bilo pošteno da svoju pravedno zasluženu smrt skrnavim tugom ili da je izdam. Dok sam o tome mislio, već po stečenoj navici da nikada ne mislim o onome o čemu treba misliti u datom trenutku, anđeo mladićkog lica prišao mi je bliže i progovorio: